У 19. веку свиња је претстављала један од основних извозних производа Србије, а настанак мангулице се везује управо за тај период. Забележено је да је кнез Милош поклонио мађарском грофу Јожефу Арчђуку одређени број свиња расе шумадинка. Ова свиња је укрштана на имању Киш Јено са расама као што су бакоњи и салантор што је довело до формирања посебне расе свиња под називом мангулица.

Због изузетне скромности и отпорности била је популарна у Војводини (нарочито Срему) и Мађарској. Мангулица је данас присутна на простору Србије, Мађарске, Аустрије, Немачке, Швајцарске, Румуније и бивше Чехословачке, што говори и о историјским аспектима њеног настајања и некадашње популарности. Сем Мађарске, већина осталих држава поседује махом мале и изоловане запате. У Србији се срећу 2 соја мангулице и то ласаста (сремска црна ласа, или буђановачка свиња), бела. У околини Суботице се јавља и бели суботички сој. У Мађарској и Румунији се налази и тзв. риђи сој.

Изглед и особине:

Ласаста мангулица се развила на подручју Срема. Мрке је боје и са црним коврџавим чекињама, телесне масе од 100-150 кг, релативно кратког трупа и праси 3-6 прасади.

Бели сој, кога у западној литератури зову и „Мађарска масна свиња“, је телесне масе око 180 кг, бело сиве до жућкасте боје коврџавих чекиња, мало веће плодности (5-6 прасади по леглу). Њена кожа је сиво пигментисана.

Суботички бели сој је настао несистематским укрштањем белог соја мангулица са линколн и вероватно јоркшир расом, тако да је ово продуктивнији и раностаснији сој (7,5 прасади по леглу). Глава им је средње дуга, благо удубљеног профила њушке, уши средње велике, падају напред прекривајући предео лица око очију.

Мангулицу одликују снажне кости, снажна мускулатура и минђуше на врату и куштрав реп са кићанком. Прасад су по прашењу са пругама сличним прасадима дивљих свиња, а пруге се губе после 10 дана код белог соја и после 3-4 недеље код ласасте мангулице. Имају велику потребу за кретањем.

Мангулица је касностасна раса, спорог прираста и релативно високе конверзије хране, али има изузетне предности у односу на друге расе у погледу слободног напасања у екстензивним системима држања када њена робустност, отпорност на болести и стрес и издржљивост у погледу климатских услова долази до изражаја.

Статус: Угрожена

Величина популације у Србији: 1000-2000 примерака у 2009. (извор податка DAD-IS FAO)